Reči

Reči pronalazimo
Tamo gde ih niko drugi ne traži
Iskrpimo li ih onako smešno izgledaju
Kao da su poređane na neki stolnjak
Koji nas više i ne zanima jer nije lep s tim rečima na njemu
Stolnjak bezvrednih reči u koje ne verujemo
Supa od reči koja nas tera da povraćamo
I što da se borimo za te reči
Kad nas samo kažnjavaju
Tim svojim postojanjem
Traže od nas da sve već postojeće reči nadmašimo
Da stvorimo novu reč
Nikad pre rečenu
Nikad pre zabeleženu
Tako porođenu od pisca
Ostavljenu ružnu i istovremeno presvetu reč
Novu reč
Koju opet odbacujemo
Kao nepotrebnu
I jurimo za nekom novom rečju
Novim smislom
Novim pokretom
Našim pokretom na koji nas tera ta nova reč
I opet i te takve reči u novu-novu noviju reč
Pa iz te nove novcijate u još noviju
I sve noviji da budemo svima s tim novim rečima ugodniji
Dok ne dođemo do kraja
Do onog dana kad će nas same reči da napuste
Da pobegnu
Istrošeni bićemo od te bespoštedne borbe
Nagrnućemo napolje za vazduhom da ga udahnemo
Ali vazduh naći nećemo
I ugušićemo se u tom času
Kad iz nas nijedna nova reč izbiti neće
Ni pred kog
Ni zbog kog
Jer su reči u nama konačno mrtve
A i mi pisci sa njima.

©M.S.Marstoj

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on Twitter0Share on LinkedIn0Email this to someonePrint this page

Noch keine Kommentare bis jetzt

Ostavite komentar