PESME JOVAN DUČIĆ – JABLANOVI, VRAĆANJE, TIŠINA, VEČE, POVRATAK, MOJA POEZIJA, DE PROFUNDIS

unsplash.com photo-1454982523318-4b6396f39d3a sajt

JABLANOVI

Zašto noćas tako šume jablanovi,

Tako strasno, čudno? Zašto tako šume?

Žut je mesec davno zašao za hume,

Daleke i crne, ko slutnje; i snovi.

U toj mrtvoj noći pali su na vodu,

Ko olovo mirnu i suvu, u mraku.

Jablanovi samo visoko u zraku

Šume, šume čudno, i drhću u svodu.

Sam kraj mirne vode, u noći, ja stojim

Ko potonji čovek. Zemljom, prema meni,

Leži moja senka. Ja se noćas bojim

Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.


VRAĆANJE

 

Kad mi opet dođeš, ti mi priđi tada,

Ali ne ko žena što čezne i voli,

Nego kao sestra bratu koji strada,

Tražeć mekom rukom mesto gde ga boli.

Puna nostalgije beznadežne, duge,

Ne sećaj me nikad da bi mogla doći

Zadocnela radost iz dubine tuge,

Ko ponoćno sunce iz dubine noći.

Jer ti ne znaš, bedna! kroz sve dane duge

Da te voljah mesto ko zna koje žene!

U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge,

I ti beše samo sen nečije sene…


TIŠINA

Zaboravljen predeo u proplanku dugom,

Obale pod teškom tišinom i travom.

Tu večernje vode huje tihom tugom,

A žalosne vrbe šume zaboravom.

U zelenoj jasnoj pomrčini granja

Tu nađem Samoću u ćutanju večnom,

Bledu, pokraj reke; tu sedi i sanja,

I ogleda lice u modrilu rečnom.

Ko zna od kad tako. No, u nemom dolu,

Glas pane li samo u ta mesta čista,

Sva tišina teško uzdahne u bolu,

Refren patnje ode od lista do lista.


VEČE

Mre potonja svetlost i postaje smeđa;

Oktobarsko sunce gasne iza huma;

A tvoja je duša puna bolnog šuma,

Teška suza stala u dnu tamnih veđa.

Dok u tvome vrtu dan očajno tinja;

U tamnoj se senci rasplakale česme;

Šumi gora, kao rosa da rominja;

A u tebi huje rime moje pesme…

Huje tamne rime ko mistično vrelo,

Kroz lišće, i zvezde, i sen što još pada;

U svakome stihu ima suza jada,

U svaku je strofu leglo srce celo.


POVRATAK

Vratiće se opet kada lišće pane,

Kad zaplaču hladni vetri obalama.

Kao uspomena na pomrle dane,

Bleda, i u crnom, javiće se nama.

Njen će mirni korak da žalosno prati

Šum jesenjih voda. No senka što mrači

Mramorno joj čelo –  niko neće znati

Otkuda je pala i šta ona znači.

Ko duša jeseni, kad nam priđe tada,

Ispuniće strepnjom nekog mirnog jada

Nas, i hladne vrte, i prirodu bonu.

A kad stari klavir dirne rukom lakom,

Biće zvuci crni; činiće se svakom

Kao da prah noći pada po salonu.


MOJA POEZIJA

Mirna kao mramor, hladna kao sena,

Ti si bledo, tiho devojče što sneva.

Pusti pesma drugih neka bude žena,

što po nečistijem ulicama peva.

Ja ne mećem na te đinđuve sa trakom,

Nego žute ruže u te kose duge:

Budi odveć lepa da se sviđaš svakom,

Odveć gorda da bi živela za druge.

Budi odveć tužna sa sopstvenih jada,

Da bi išla ikad da tešiš ko strada,

A čedna, da vodiš gomile što nagle.

I stoj ravnodušna, dok oko tvog tela,

Mesto kitnjastog i raskošnog odela,

Lebdi samo pramen tajanstvene magle.


DE PROFUNDIS

Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema:

Što utehom zovu, zovi zaboravom.

Jad istinski dubok nikad ne zadrema.

Rastrzana tako među snom i javom,

Gledajući kako nepomično bdije

Taj Anđo Stradanja nad tužnom ti glavom.

Ti želiš i čekaš. I ne znaš da nije

Ni sad ispijena ta čemerna čaša,

I svirepi otrov jedne ironije;

I da će nas večno strašna prošlost naša

U nemirne noći da trgne i seti,

Kao zveket lanca starog robijaša.

Surovi će dani doći i uzeti

Svaki po svoj deo od srca što bunca,

Što želi, što moli; a ti ćeš se peti,

Peti neprekidno do kobnog vrhunca,

Golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete

Pružajući ruke i vapijuć: Sunca!

I tako ti dani bez sreće i mete,

Odnoseć svoj deo stradanja i suza,

Kao gavrani će kraj nas da prolete,

I ne pokidavši ni jednu od uza

Što nas vežu i sad za prošlost, što stoji

Za nama i gleda na nas ko Meduza.


Autor: Jovan Dučić

 

 

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on Twitter0Share on LinkedIn0Email this to someonePrint this page

Noch keine Kommentare bis jetzt

Ostavite komentar