ODABRANE PESME TATJANE BEUK LAĆAK

pixabay.com, glasses-213156_640

ZDRAVICA

·

Nazdravljam večeras sličnima sebi,

svima koji su prokockali vreme iza sebe,

svima koji ostaše bez uspomena,

bez onih kojih se rado seća.

Živeli svi vi, razočarani, prevareni,

navučeni na tanak led usred leta,

živeli i neka vas ne ubije bol u srcu,

možemo mi još mnogo toga

i ovako polovni, potrošeni i bezvoljni.

Nazdravljam svima vama

koji, kao ja, plačete, jer vam

ništa lepo ne pada na um.

Daće tvorac da nam zasija sunce,

da nam se nebo osmehne,

da sretnemo sreću sasvim slučajno.

Živeli vi meni, živela ja vama,

a ako se nađemo na pola puta do pijanstva,

ne gledajmo se u oči,

da nam ne bude neprijatno.

I neka nas čuvaju oni koje sanjamo,

a njih nije briga za to…


REĆI ĆU TI JEDNOM

 ·

Reći ću ti jednom

kako miriše pokošena trava

duž mog bulevara

dok snovi gube bitku

u ranu zoru.

Reći ću ti sigurno,

obećavam, neću da se kunem,

jer to treba osetiti

svim čulima,

to treba udahnuti duboko

i razumeti narogušeno nebo

na kom se smenjuju

Mesec i Sunce.

I njemu se spava…

ponekad.


ŽELJA

·

Često poželim

da pobegnem od svega,

od sebe, od ljudi,

najčešće od tebe,

da se sakrijem

negde gde me niko

tražiti neće.

Spakujem pregršt

živih uspomena,

poneku neostvarenu

prećutanu ljubav,

uprtim svežanj pesama

na levo rame

i krenem u mislima

u beli svet.

Koračam polako,

da ne stignem prebrzo,

ne gledajući pod noge,

gazeći toplu prašinu,

onu pravu zvezdanu.

Odlazim od svega,

od sebe i svih,

a najčešće od tebe,

ogrnuta gustim

obećavajućim mrakom.

Noć traje sve do jutra,

kad shvatam

da se ni pomerila nisam.


IGRA ODLASKA

 ·

Dan je kao stvoren

za prelazak na drugu stranu reke,

tamo gde se drže za ruke

oni koji su odavno

napustili ovu obalu,

rasterećeni ovozemaljskih briga.

Nebo je posivelo od želje

da nekog proguta,

vetar poprima obrise

vremenske mašine,

ako se opustim,

odneće me.

Možda ne treba da se opirem,

Idealni su uslovi

za igru odlaska.


MI

 ·

Kao krivci

skrivamo se

od očiju javnosti,

brižljivo brišući

tragove iza sebe.

Kad bi nas uhvatili,

možda bi mene razapeli

na stub srama,

tebi ne bi ništa,

a možda bi se

samo nasmejali

i produžili svojim putem.

Jer ti i ja

uopšte nismo važni,

mi ne postojimo.

Ti i ja smo

povremeni san,

koji sanja neko

nama potpuno nepoznat.


Autor

TATJANA BEUK-LAĆAK

(pesnikinja iz Srbije)

Tatjana Beuk Laćak sajt

BIOGRAFIJA

Rođena je 1. oktobra 1958. godine u Ruskom Krsturu. Posle završene gimnazije studirala je ruski jezik i književnost, prve dve godine na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a treću i četvrtu na Filološkom fakultetu (književno-publicistički smer) u Beogradu. Od 1981. godine radi kao novinar u Radio Novom Sadu. Pisala je poeziju do 1982. godine i napravila skoro tridesetogodišnju pauzu, da bi se vratila pisanju pre 5 godina. Pesme su joj objavljivane u nekoliko zbornika, a najviše na društvenim mrežama.

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on Twitter0Share on LinkedIn0Email this to someonePrint this page

Noch keine Kommentare bis jetzt

Ostavite komentar