ODABRANE PESME DRAGANE MILJKOVIĆ JOVANOVIĆ

pixabay.com, lovers-1302670_640

Mesečeva senka

·

A ja sam žena koja zna da sanja

i koja snove u stvarnost pretvara;

nikada ne pada niti proganja,

samo retkima srce otvara…

Pevali su mnogi o lepim ženama,

o mudrosti kovali su pesme…

i kad krv vrela pojuri venama

ta žena zna šta može i šta ne sme.

Žena je tajna, pripovetka bez kraja,

mesečeva senka u tamnoj noći.

Žena je putokaz do beskraja,

da se lakše usni u hladnoj ponoći

I ne znam da li sam san il’ java,

kao feniks se iz pepela dignem…

Kako idu godine, mudrost provejava

i s osmehom blagim, nirvanu postignem.

Budi i ti žena kojoj ljube ruku,

tek ponekad ta nedra otvori…

i sanjaj nežno, na mekom jastuku

u buđenju dana nov početak stvori.


POLJE USPOMENA

·

Miriše polje dok lati vlaže,

livadsko cveće, naramak žuti,

maslačak cveta dok rade blaže,

tamo nas negde čekaju puti.

Koraknem smelo spuštenih veđa,

Zamislim šare kroz ćilim trave.

Svaki me pokret tvog tela vređa

A ljubice prve obronke plave.

Gazim bez straha, zamišljam tebe:

Zašto si misli nenadno sputô,

Kako me noćas dubina grebe

Kada si ladno , daljinom odlutô!

Tužno je polje kad spomeni bole,

Svaki mi cvetak ponešto kaže.

Na tren stanem, pogledam dole

A onda mi srce na mah slaže.

Proći će talas što večnost guta,

Rukama skrivam goleme bore,

Novi će brodić rekom da pluta,

Uzvodno opet tamo na gore.


OBLAK OD SUZA

·

Prolazi zadnji voz…

Odlazi cirkus iz tužnog grada,

zalupiše se vrata.

Padoše zavese

Istina izbi iz očiju tih

Tamnih, nemirnih, zlih…

Ali, volim ih!

Volim i krike kad čujem noću

Iz kreveta toplog, grickaju samoću

i suze vrele kad krenu

pa me iz sna na tren prenu

Kao što volim ozar deteta svog

I prvi drhtaj srca mog.

U samotnoj noći mrem

I postelju svebolnu derem.

Svega je dosta!

I kako crni veo da skinem

Kako da odgovorim sebi

Na pitanja prosta

Neću zaboraviti kad pođem

Da se pomolim za sve,

što milujem srcem ovim,

dobre i zle…

Rešena da vam prostim.

Moje su oči lutanja daljinom

do oblaka okvirenih istinom.

Što nebom hodi i rosulje stvara

Samo da srce ranjeno ne opara.


OLUJNA VREMENA

·

Ti nemirni vetre, aj’ zatvori krila,

ne ubijaj svoje nenedreno čedo,

ako ikad staše, biće gorska vila.

Pa prohuji šumom i zastani malo,

oteraj te sile što zalima crne,

nek kroz tame ove i ruka utrne.

Olujna vremena brišu i satiru

sve što bi moglo u raju da sine,

kad zagrmi nebom, munja opominje.

Ne dam svoje ime, ponos i poštenje,

dobrota je moje urođeno seme…

Ako nekog moraš, ti oduvaj mene!

Samo nemoj vetre da spomen uvene,

tada bih ti pala do dubokih dana

tavorila sama, bez smeha i sana.


IDI

·

Idi….

Pustila sam te

Da lutaš bespućima

Sećanja

Da pronađeš način

Kako do sebe da dopreš

Idi….

Pustila sam te

Da nađeš krila

Kojima ćeš uspeti

Na vrh sveta da se popneš

Idi….

Puštam te

Da sabereš dva i dva

Jer te samo ekonomija

Zanima

Idi….

Pa ako se ne vratiš

Znaću tad i ja

Da su brojevi

Jači od emocija.

Idi….


Autor

Dragana Miljković Jovanović

(pesnikinja iz Srbije)

dragana miljković jovanović

BIOGRAFIJA

Rođena je 8.9.1963. godine u Sremskoj Mitrovici.  Vaspitač je u PU,,Pčelica“. Ima 20 godina rada u struci. Piše ljubavnu i dečiju poeziju, i to intenzivno par godina, ali se druži sa stihovima još od detinjstva. Želja joj je da objavi zbirku poezije.

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on Twitter0Share on LinkedIn0Email this to someonePrint this page

Noch keine Kommentare bis jetzt

Ostavite komentar