Čas sedmi

Kad god pokušah shvatit
svak redak što s u mni zapati

naspram to je svakog shvata
reč što mlitna mi ruka privata

i svagda s pero u ruci
nalaz na istoj ti muci

a nepregledni su sunci
što zrače nad svodom

***

i tak zrake spuštat svak na me hte
al nikom ne uspe

čak ni večnajem suncu
da zrakom ozrač me

svud tmina raskorak spustla
da mi s usanija reč nikad s ne izustla

svud s privid
pretvor u stravid

velkom ništavnu
to sve u mni uskliknu

zaputil s to stari ratni saigrači
da s se same opet saigraju

al se svi kanda umoreni
bstaš kraj me iznenad da zalegaju

***

zašuštal mi lišće u snu noćaska
kad mi niko ne ču mog mi glaska

kak se survo niz pleća mi vruća
o bunovnog mog mi potonuća

taj čudni šum
čudni vetar kraj ušiju mi šibnu

i dones mi zimu
i čudnu jezu što propišta s njim

u melodiji
i šta sad s tim…


M.S.Marstoj

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on Twitter0Share on LinkedIn0Email this to someonePrint this page

Noch keine Kommentare bis jetzt

Ostavite komentar