Čas jedanaesti

Sve zakopano preda mnom je
neko to silom zakopava pute svoje

neko to grabi lopatom
da pospe staru zemlju sa novom

neko to nogom gura
što dalje s pogleda svoga sve staro svoje

sve zakopano njino
otkopano posta put duše moje

***

neko to grabi grabuljom
da istrebi zemlju od prošlosti

neko to čini sad i meni
jamni čas sadašnje trošnosti

***

neka ste mi došli drugovi
po groznoj prošlosti

srama me od vaše pakosti zlobnosti
srama me od vaše niskosti podlosti

srama me od vaše zaboravnosti
i srama me od vaše zemljano-plitkive zakopavnosti

posle vas…
samo pustara ostade

***

nema tog grada novca para
što može da mi dade kuća stara

ništa slično nema
do zavičajnog trema

ništa tako toplo
do ono naše staro kotlo

kod nastrešnice i kućnoga praga
gde me čeka toplina draga

lava iz stare zemlje izbija
nepovratno me ubija

ništa novo ne leči
kao što petao kraj stare kuće kukureči

***

kopaj kopaj
sve zakopaj družino stara

odavno znadem
da je kuća puna žara

ratnim vihorom zatvarana

pa olupina pa vetrina

samo kucka tamo

i samo jedna stara krava
prebiva još tamo

***

odavno si zakopana stara zemljo
ne videh ti oči sanjive

ne mogu ti pomoći
jer nas daljina deli ovako ranjive

ti znaš da ono nismo smeli
da se volimo nikada

samo hladovina stare dudinje
sad nas zaklapa

i timara nas sećanje sneno
prepuklo je ovo srce jedno


M.S.Marstoj

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on Twitter0Share on LinkedIn0Email this to someonePrint this page

Noch keine Kommentare bis jetzt

Ostavite komentar