Čas dvanaesti

Daneka na vidiku
videh jednu čudnu sliku
ne bejahu to mornari
već malih tića tužni žali
što s se vid oka njini
uzdigoše sasvim mali
pa ko da su i tići znali
kanda su se to naši žali
ugledali ugledali…

***

pa stadoše tad tići mali
ko da s me ono baš uvek znali
pa stadoše brz govorit
ko da b mi nešto baš sad dali
govorit mi kud to njini žali
žubore kao tužni vali

***

rekoš mi tad tići mali
da su im zli ljudi stali
lepet krila lomit
hukom kamena slomit
cvrkut zdrobit
u prah i pepeo pretvorit

***

svaki njini pokušaj za srećom
upali se svećom sve većom
svaki njini pokušaj za let
nikada nije preleteo ni najmanji cvet
a na njino gnezdo majka ne doleti
i otac ko da ih se viš i ne seti
al to ne može bit kad do njini očiju
svu sreću sam su vidli
ne… to ne mož bit
mora da su s puškom zli ljudi
i majku i oca ubli…
… tugo moja.


M.S.Marstoj

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on Twitter0Share on LinkedIn0Email this to someonePrint this page

Noch keine Kommentare bis jetzt

Ostavite komentar