Čas drugi

Kameni zidovi obavijaju me
bučni stidovi podrivaju me

a smirenosti čas ne zovnu me
čak ni voda ne prenu me

zar ni ona više nije čista
zar ni voda više nije bistra

***

popločali se putevi pod stopama mojim
podigli se mostovi nad rekama svojim

šta ja radim tu odvožen sumnjom
po čemu korača moja misao ispunjena slutnjom

što zapisa ovaj stih kad zgasnu se vreme
i kad uporno govor tih stidno prenu moje breme

***

golubice moje dođite po me
dotrčite što pre breme moje ubi me

priđite potajno sletite na me
glasom svojim skinite puste rane sa me

nit znadem mislit nit znadem rešit
nit znadem kud nit znadem kako

svud sam lavirint čudesnom potrebom prikriven
misleć u njem postajem i sam sakriven


M.S.Marstoj

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on Twitter0Share on LinkedIn0Email this to someonePrint this page

Noch keine Kommentare bis jetzt

Ostavite komentar