Čas četvrti

Krv rata me dotaknu
ne vid kad se primaknu

obnevideh u dosluhu
zavideh na slepom sluhu

i otprilike nigde lika nigde slike

kad krv rata me dotaknu
tad ne vid da se ja odmaknu

***

i ne vid da žaoka ratna
svud se to u me prostrla

i da prizemna i da nadzemna
pri me i nad me se zastrla

pa čudnom rimom
krv rata to u me prozbori

zamućenim slovima neshvaćenim rečima
moju dušu po’ ori

i svud gde njeno slovo ili reč zazbori
tud se oko moje duše svijuše smrtni lovori

i ko da crkvena zvona zazvoniše
i sve iz mene na groblje odneše

nigde sreće više
nastade doba neke čudne kiše

***

sad ko da čudan je pogled moj neshvatni
nije shvatio nijedan tren saznatni

sad ko da čudan je sled moje biti
nije joj bitan nijedan tren životni

sad zapitana tik uz mene stoji
neka čudna kiša što krvlju sve broji

i kiši kiši iz samih dubina
i penje se penje do mojih visina

i dopire i dopire njen obamrli glas
i podseća i podseća me da je možda na dnu…

…moj spas.


M.S.Marstoj

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on Twitter0Share on LinkedIn0Email this to someonePrint this page

Noch keine Kommentare bis jetzt

Ostavite komentar