Evo ga opet

HURPJAWUZC sajt

Evo ga OPET jedan OD ONIH DANA kada se mešaju dnevna i veštačka svetlost. Očajno vreme vrišti napolju, sumorno i sivo, prekriveno sitnim, upornim kapima kiše. Poluspuštene žaluzine na obližnjim zgradama, hujanje zelenila po parkovima, smekšana blatnjava površina koja ih uokviruje, opale fasade u čijim šupljinama cigle upijaju vetrove jeseni, njihov glas, i nervozni dolazak, sve samo ne bojažljivo i stidljivo menjanje vremena.­


U sobi odzvanja tišina. Istina polako dolazi i odlazi, u međuvremenu smenjivana lažima. Kazaljke plavog ručnog sata nastavljaju da jure svoje brojke ispod staklaste površine uokvirene imitacijama dragog kamenja. Drvo života, u uglu sobe, govori sa svojom senkom na zidu.


Prošlost nije u fotografijama, ona je u doživljajima pohranjenim u dubini uma. Do onog što je u njemu sakriveno, često se nikako ne može ni doći, osim preko starih i pohabanih fotografija, koje nam, tek ponekad, osvanu pred očima, prilikom otvaranja fioka, ormara, natkasni ili kofera. Zaista je žalosno živeti život da bi već sutra bio zaboravljen. Ali, izgleda da vreme svojim nezaustavljivim tokom sa sobom nosi i sve utiske, kakvi god oni bili, i pritom nas i ne upozorava na to.


Zar treba da postoji neka druga svrha beleženja ovih misli, osećanja i stavova, do odupiranje zaboravu? Zar bi trebalo sve dosad napisane reči da se povežu nitima radnje, dok mi u mozgu egzistira milion šupljina i tamnih odaja do kojih nema mostova?


M.S.Marstoj

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on Twitter0Share on LinkedIn0Email this to someonePrint this page

Noch keine Kommentare bis jetzt

Ostavite komentar