PAR REČI O SUDBINI

pixabay.com ladybug-354521_1280 sajt

Sudbina je poput užeta koje nekad naš vrat više steže,  a nekad manje. Sasušena mi sudbina  i liči mi na suvo grožđe.  A u početku je bila puna nektara.

Marfijev zakon valjalo bi ne prizivati. Ali, zakon privlačnosti daje ono od čega najviše bežimo.

Kosmos će nas uništiti ukoliko ne zastanemo i ne otćutimo naše prkose i zavaravanja, naše bespotrebne pobune ili prgavu narav i namršteno lice.

Sudbina je zatvorena onima koji glavom udaraju o zid pored tamo nekih vrata koja mi ili ne vidimo ili ta vrata nemaju ključ ili mi ne znamo da ih otključamo.

Pobeći iz tesne kože uzaludan je napor. Sizifovski.

Mi stalno sporo hodamo i više ne vežbamo naš um, nego onako inertni presedimo dane, ne izlazeći u život.

A ako i izađemo i živimo, ko zna kako to živimo. To uopšte više i nije život nego prinuda. Jedan rad na koji smo prisiljeni.

Nema gore situacije od jednoličnog života, u kom preovladava dosada, inercija, pasivnost i samozavaravanje. Ti dugi sati i mrak koji sedi na glavi, jedini su živi i beskonačni. Da kažemo besmrtni.

Zgazio me voz. Opet me nema na šinama života. Možda sam skrenula pogled na tamo neku cvetnu livadu pa nisam primetila te silne vagone koji nadiru ka meni poput cunamija.

O teške su ruke takvog prisilnog života. Prisilnog u jednom smeru. Prisilnog u jednom pravcu ka jednom cilju koji uopšte i nije moj.

Ako nam kroje ciljeve drugi pa od nas ništa neće biti. Ako smo  drugima marionete ili poslušnici pa samo klimamo glavom ili bivamo ćutljivi dan i noć.

Isti je sat, onaj kasno noću, kada pritekne mi u pomoć ta sveta tišina. Zaigra oko mene ili zalaprca jezikom svoj ćutljivi rečnik.

Reči tišine tako su jasne. Savršena dikcija i pokret te figure sazdane od tela tišine. Maze me njene ruke strepnje. Sklapa mi trepavice i tera san na oči taj njen čemer.

Šta li ću ovaj put sanjati? Kakva li će tišina biti u mom snu? A dosadašnja sudbina? Ima li je u mojim snovima ili je pri buđenju odmah nestala ili se pretvorila u nešto drugo?

O komične su situacije kada iz trule jabuke iscrvlja jad i greh. Kada se iz naše surove prošlosti pojavi crv sumnje i ispreseca kožu pa ostarimo još više.

Bore i staračke fleke imam svud po telu. Štake mi trebaju da pokažem sebi svoju invalidnost.

Skratiće me sudbina za glavu. I ne brinem zbog toga. Nije loše povijanje ka crnoj zemljici. Čemu brinuti zbog stvari koje su nepromenljive. Sudbina je to. Potiv nje se ne može. A ko poželi, dočeka ga Marfi i sudi mu sve po zakonu. Onom prokletom…


 ©M.S.Marstoj

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on Twitter0Share on LinkedIn0Email this to someonePrint this page

Noch keine Kommentare bis jetzt

Ostavite komentar