Marina Milosavljević, Osvrt na roman Božanska je snaga književnosti

slika-knjige-sve-1

Autor romana, u svetlosti duha svemoćnog svog pera, vodi nas granicama čuda koje nosi život.

Ona prati Čoveka, njegovo stradanje u realnosti zbivanja o kojima govori i sama kao svedok suočena sa strahotama rata.

Nedužan čovek, nemoćan pisac, bespoštedna borba sa nametnutim zlom, lomi pero “kvazipisca“ koji je podeljen između ulica prošlosti i ulica sadašnjosti koje nemaju budućnosti…

Mešajući vremena (ona nekad i ona sad), prosuđujući o dešavanjima u tim vremenima,  „kvazipisac“ Marstoj oseća nemoć pokušaja da perom opiše trenutke koje Čoveka zatiču u burnim i teškim vremenima, kao što je vreme ratova.

Glavna junakinja taman krene da piše pa ponovo zastane nad bolom i užasom raspada zemlje u kojoj je nekada živela. Nedovršena zbirka „Časovi dostizanja Boga“ opisuje život kao:

„ stampedo užurbanosti,

sa problemima, svađama,

ljubavnim dilemama i radostima ..“


Glavna junakinja, iako misli da je „pisac u pokušaju“, želi da opiše ono što nije rečeno. Postaje unutrašnji pisac o čovekovoj ljudskosti. Pišući dnevnik o sudbini ulice i o zločinu, Ona preklapa maštu sa zbivanjima u realnosti čoveka; tražeći svoju dušu, pevajući pesme, opisuje i dotiče i grešnikovu dušu, isto tako napaćenu, pa kaže kroz lik Grešnika koji peva pesmu o Sudbini:

“ kao da ruke pružaš istom izvoru,

u ko sam na večitom pomoru,

zar samo meneka nema leka,

 za reč mi na umoru….“

Junakinja romana, isto kao i lik Grešnika, gubi snagu i volju. Ona staje na dno sebe da bi osetila poslednju nadu. Iskidane su arterije uvenulog života. Ona se spaja sa likovima svog neispričanog dela.

„Božanska snaga književnosti“ ne dozvoljava duševnu smrt,  iako se sudaraju teški trenuci, novo radosno obličje daće sutrašnja stvarnost.

Sudbina je patnja. Junakinja romana je zatrpana patnjom. Otupela od bola, piše o nestajanju nade i sreće. Traži Boga u teškim životnim trenucima, ali ga ne pronalazi.

Junakinja meša razdoblja koja će da nose promene. Želja za promenom ume da obeshrabri.  Preteško je breme, kao u stihovima

„ I kiši kiši iz samih dubina

I penje se, penje, do mojih visina,

I dopire i dopire, njen obamrli glas

I podseća i podseća me,

da je možda na dnu moj spas..“!

Rat dovodi do dna i neizlaza. Bez loših namera, u veri i ljubavi koje u sebi nosi, junakinja na dostojanstven način svojim perom oslikava državu i njene granice koje ne želi da se menjaju, ali ih događaji čine neminovno izmenjenim.

Radi  granica se ratuje, ne biraju se sredstva, ne obazire se na ljudske vrednosti, ne poštuje se vera, niti ljubav.

Izvitoperena stvarnost sile Rata menja svest o slobodi u ljudima. Mora se držati pravila osvajača. To ubija i razdire.

Zaglušuje se duša i njena nevina želja.  Nad uzdignutom snagom Rata, gore gradovi i sela, vrišti nejač. To je slika rata koji drži puščanu cev nad sudbinom mnogih ljudi. Mnogi su grešni. Nevinih nema.

Baš o tome govore „Časovi dostizanja Boga“. Krvave ratne promene ne donose ništa ljudsko.

Junakinja se seća države u kojoj je nekada živela. Zvala se Jugoslavija. Nekad je u toj zemlji bila sigurna, a sada je ta zemlja rasparčana, razorena i zakopana.

Umesto Jugoslavije, Rat je oslikao drugu sliku u duši ljudi. Mržnja donosi pustoš, ugljenisana tela. Krvlju je natopljena zemlja i samo na dim miriše. Zlo je prekrilo staru zemlju koju je glavna junakinja romana volela.

Život više nije život. Na sve strane padaju nevine žrtve, svuda gubici i bol…

Politika je izmenila živote mnogima, uzurpirala granice, podelila ljude, napravila od njih osvetnike.

Junakinja romana kaže: „ Mrtva je moja književnost pred Ratom.“

Kroz antiratni dnevnik, Ona opisuje detalje ratnih užasa. Umorna je, želi da izblede ratna sećanja i slike ugašenih života. Živi ko zombi bez budućnosti koju ne vidi.

Olovka joj je otupela, suviše tuge je u njoj,  traži da ućute surovi ljudi, ti grabljivi otimači koji ne brinu o tužnima i  ogrezli su u mržnju..“

Sve je krivica Rata koji Ona ne može da shvati. Besmislen je. Ubija čoveka, ubija pero i pisanje.

Ipak, njeno se pisanje izdiglo, vaskrsnulo u drugu budućnost.

Duhovno jaka glavna junakinja romana šalje Božiju svetlost svojom pisanom rečju.

Kroz roman prenosi čitaocima doživljaje račvastih ulica  života, onih iz prošlosti  , sadašnjosti i onih ulica, u zamišljenoj budućnosti u kojoj se razbija svo zlo.

Kvazipisac Marstoj pobeđujući sebe i postaje Pisac iz budućnosti.

Čudo stvara dosegnuta moć objedinjenih prošlih, sadašnjih i budućih vremena.  Čovek budućnosti je oslobođen od zla i samouništenja, i to kroz ljubav, dobrotu, lepotu i mudrost, te blagodatne energije.

Mudrim porukama i razmišljanjima, roman privlači pažnju čitalaca. Autor romana daje odgovore na nejasna zbivanja kroz koje prolazi  radnja. Čvrstog uverenja u svoje odgovorno pero koje odlično usmerava misli, poletno, i jasno dopunjuje izazove životnih  razdoblja.

U kombinaciji sa stihovima idu komentari koji ih pojašnjavaju, njima čitalac ostaje zadivljen.

Posebno je jaka bliskost glavne junakinje romana i čitalaca. Od početka do kraja  prati se radnja, snaga živih reči, želja i pomisli.  Stihovima u romanu,  glavna junakinja nas vodi. Na kraju biva ubeđena u veličinu, snagu i izdržljivost Božanske književnosti, koju je doneo Pisac iz budućnosti.

Dostiglo je pero tog Pisca iz budućnosti savršenstvo. Dosegla je „kvazipisac Marstoj“ vrh svoje mašte. Fikcija je pobedila stvarnost.

Sada pobednik romana Pisac iz budućnosti ima cilj i želju, vodi se motivom, i jasno kaže da zlo odbacuje ljudskost, da je mržnja posledica loših misli, da Život  treba da bude pravedan i milostiv, da je dat od Boga i da ga kao takvog, treba poštovati.

Sukob zla i dobra završava se velikom pobedom dobra. Zlo saginje glavu pred vrlinama,  jer samo je istinski slobodna duša u ljubavi sa sobom i drugima. Takva duša sa punim pravom i dostojanstveno sme da digne glavu i pogleda u stvarnost.

Autor romana Marija Stojiljković Marstoj veruje u reči Pisca iz budućnosti.

Sa uživanjem sam pratila autorkine misli i poruke i toplo preporučujem njeno delo svima koji vole otvorena razmišljanja i jasne stavove, koji izazivaju divljenje kod čitalaca.


MARINA MILOSAVLJEVIĆ,  NIŠ, MAJ 2016

(Tekst je pročitan na promociji romana Božanska je snaga književnosti, u Kući Đure Jakšića, u Beogradu, 17. maja 2016. godine)


Marina Milosavljević je književnica i pesnikinja iz Niša. Autorka je zbirki poezije „Sa izvora duše“ i „Dodir ljubavi“. Piše eseje i prozne tekstove. Aktivan je saradnik elekronskih časopisa (Internovine Tuzla i Zvezdani kolodvor).


Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on Twitter0Share on LinkedIn0Email this to someonePrint this page

Noch keine Kommentare bis jetzt

Ostavite komentar