Citati iz romana Božanska je snaga književnosti, M. S. Marstoj

pixabay.com, weapons-1135513_1280 sajt

O RATU

Rat je neminovno zlo, i šta tu umesno reći pažljivo biranim rečima, kad svaka naposletku ispadne izlišna……Rasulo je to, smrt vere, euforična seča vrednosti, prodor slepih ideja i pomračenja misli poklonika. …

Sve se to primećivalo po opustelim zgarištima požutelog rukopisa, čija su ćutanja uporno sledila svoje ispevano zlo, koje je s oblacima gustog crnog dima brzinom metka, pravdi izmicalo.

Ne može se hartijom ubiti zlo, niti popuniti čovekova praznina širenjem i skupljanjem rečenica, tkanjem i ljubljenjem morala. Zlo čoveka surovo unižava, i to uniženje teško se može knjigom opisati, ma kakav dar imali i ma koji nas ciljevi vodili.

Ostajemo pasivni posmatrači, pregaženi učesnici, izobličena lica i zapuštena pera, nemoćno sunovraćeni u izbledele pokušaje opisivanja krvavih časova u kojima bezuspešno tragamo za svojim zakopanim Bogom. 


O SUDBINI

Hod sudbine, nezaustavljiv i neminovan, mi u tom hodu, oborenih glava, utonuli u misli. Krivimo svakog za ono što smo na kraju postali. Ljutimo se na sebe, na druge, na Boga, na sve.

Postajemo usamljeni vukovi, osamljeni, melanholični. Pokraj nas stanovnici grada prolaze, a mi ih i ne primećujemo, zadubljeni kroz prozore gradskog saobraćajnog u svoje veliko unutrašnje ništa.


O REAL-UTOPIZMU

Možda je rat ipak „pravda“ sa mešavinom zla u puščanoj cevi, okrenut nastajanju i nicanju nečeg tako prelepog i vrednog kao što je država, kao što je ljubav, nezaustavljiva i prejaka za nju, za to mesto gde si rođen, tu među ljudima koji govore tvojim jezikom, tu među običajima i korenima, tu na praognjištu,

i čini mi se, ….

svi će narodi real-utopistički jednog dana reći da su izgradili i dobili svoju državu, jednu jedinu istinitu i pravu državu, vrednu nesebičnog voljenja i junačenja, državu njega, državu samoga Čoveka, koja brine, voli, stvara, gaji, podiže i uzdiže…i čovekovu dušu, i čovekovo srce, i čovekovu misao, umnožavajući tako decu punu vrednosti, ostvar-utopijskih ideala, ideala ptice puštene na slobodu same sebe, da će konačno svi narodi sveta da osvoje svoju slobodu…


O ČOVEKU I ZLU

Što čovek čini sam sebi? Igra se sa sopstvenim krajem, moralnim padom, uniženjem i rasulom osutim po vremenima postojanja. Licemerstvo i batrg malih, lažju izubijanih i stoga sopstvenom slepošću uvek na mržnju navučenih ljudi, do te mere, da i „veliki“ požele u tom vremenu bujanja zla da budu samo osrednji, pogubljeni i kukavni.

Zlo je vreme skraćenih nogu, brzog bega, kasapljenja prošlosti i izvlačenja iz nje sve samih moralnih nizina, pravih linija otupljenja, dok onog ljudskog i velikog, nekad u svetu normalnih tako poštovanog i cenjenog, više nema. Dobrota se izgubila. Dugi niz godina, mnogo je padova Čoveka, mnogo je vetrova svetskih ratova, močvarnih terena, i zakrčenih šuma, puteva presečenih rušenjem mostova. Šta je Čovek? Kokoš i izmet na samom kraju življenja…

Krik prošlosti, tako velike, vapaj manastira i crkava, napuštenih sela, mutnih reka i prebukiranih gradskih ulica, punih smoga, meteža i sveopšte klanice misli.

Ljudi kolju jedni druge, ne povinujući se toleranciji, ubijaju nerve i ponos, srljaju u ludare, pune stranice novina crnom hronikom, brišu slova nadgrobnih spomenika, ruše imena umrlih, prodaju živima cveće posvećeno mrtvima, štampaju lažni novac, kradu, muče, usmrćuju i prljaju grad, vršeći nuždu po parkovima, ko kerovi, ko demoni sitničarstva i cepidlačenja. Njihove su namere, namere malih, a noge, skraćene lažima, smrću njih samih.


©M.S.Marstoj

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on Twitter0Share on LinkedIn0Email this to someonePrint this page

Noch keine Kommentare bis jetzt

Ostavite komentar